Milčo Mančevski je reditelj, scenarista i pisac, autor filmova “Pre kiše”, “Kajmak”, “Vrba”…
***
Stripovi i zanat pričanja priče
Odrastao sam na stripovima, ili kako smo ih onda zvali – “crtani romancinja”. U neku ruku i jesu bili mali romani i, naravno, crtani. Mali romani jer je priča bila najvažnija. Ogoljeni zaplet, razvoj, rasplet, naravno i uvod i epilog na kraju. Adrenalin, pa na kraju usamljeni kauboj odlazi, jaše ka zalazećem suncu.
Na stripovima sam naučio zanat pričanja priče. U centru tih priča su arhetipovi ili klišei. Ako ste ljubitelj Džozefa Kembela, hvalićete snagu mita. Ako niste, grdićete kliše. 
Međutim, skoro svi narativni filmovi počivaju na tradicionalnoj priči. Razlikuju se po tome kako je ona ispričana i koje osećanje ostaje u vama dok izlazite iz bioskopa (ili dok perete zube posle striminga).
Alma je glumica koja je doživela nervni slom i prestala je da govori. Elizabet je medicinska sestra koja je zadužena da se o njoj stara. One odlaze na usamljeno ostrvo i polako se otvaraju jedna drugoj, što dovodi do konflikta.
Ovo može da bude priča za holivudski film, ali je kratki sadržaj Bergmanove “Persone”. I filmovi Tarkovskog ili, posebno, Kješlovskog mogu da budu svedeni na dinamičnu priču kad ih ispričate u nekoliko rečenica, priču koja može biti podloga za holivudski film. Razlika je u tome kako tretirate radnju, likove i dominantne emocije. Da li moramo da završimo hepiendom ili ne.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
