Tekst Aleksandera Stila iz magazina The New Republic za Velike priče priredila Ana Ćosić
***
Bio je obuzet idejom o kupovini druge kuće, iako je zbog kredita kojim je kupio prvu bio u velikim dugovima i finansijskim problemima. Svojim “ford bronco” pikapom vozio je savetnike po Vilmingtonu, i objašnjavao im zašto mora da ima baš tu nekretninu, iako nije mogao sebi da je priušti. Tako je, uglavnom, protekla prva predizborna kampanja 44-godišnjeg Džozefa Bajdena.
“Dok je sve to radio, njegovi najbliži saradnici su ga jurili po Vilmingtonu, kako bi ga odvratili od tog koraka koji su smatrali neverovatnom glupošću”, napisao je Ričard Ben Krejmer u knjizi “What It Takes: The Way to the White House”, remek-delu o američkim izborima 1988. godine.
“Glavna stvar je Bajdenova kuća. To je verovatno prvo što svakome pokazuje”, piše Krejmer o vili Du Pont. “Dnevna soba od oko pola hektara… kuća koja jede stvari. To je kuća koja voli gotovinu. Zato je Bajden odlučio da mora da je ima, kao i njeno imanje od 17 jutara. Imanje koje vredi više od milion dolara… U pitanju je ogromna glavna kuća, sa saunom u glavnom kupatilu, garažom za četiri automobila te otvorenim bazenom sa zasebnom kabinom, koja je sama po sebi bila kao luksuzna kuća u predgrađu. Onda sledi teniska kuća, sa drugom saunom i zatvorenim bazenom… i, naravno, zatvoreni teniski teren. To je bio koncept, bio je… Hyannisport! Stvar iz Life magazina.”
Jedan od pomoćnika mu je rekao da “ne može da se kandiduje kao demokrata – neko ko deli vrednosti srednje klase – ako visi po TV-u i pokazuje svoj zatvoreni teniski teren”.
“Ali Bajden nije slušao”, piše Krejmer: “Rekao je ‘ne’, sa osmehom koji niko od prisutnih – koji su iznenađeni ćutali – nije razumeo.”
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
