Od Mauntbatena do Sunaka i Jusafa: Ne samo Škoti, ni Englezi više nisu tako zagrejani za Veliku Britaniju

Istorija se cinično poigrala sa Ujedinjenim Kraljevstvom. London je najodgovorniji za patološku mržnju između Indijaca hindusa i Pakistanaca muslimana (njima treba dodati i Sike, ali oni nisu glavni junaci ove priče) koja je proizvela milione smrti, desetine miliona prinudno raseljenih osoba i četiri rata u 75 godina od sticanja nezavisnosti od Velike Britanije 1947. godine. Danas, Riši Sunak, potomak hindusa iz Indije u Dauning stritu broj 10, i Hamza Jusaf, potomak muslimana iz Pakistana, odlučuju da li će Ujedinjeno Kraljevstvo preživeti i kako. Prvi je ponosan Britanac i pragmatični Bregziter s ciljem da spase Veliku Britaniju, drugi je ponosni Škot i Evropljanin i traži praktičan put za nezavisnu Škotsku u EU.

Za samo 75 godina, od lukavog i podlog, a neki bi rekli i perverznog lorda Mauntbatena i diletanta Sirila Redklifa, koji su crtali nonšalantno granice Indije i Pakistana zbog kojih će dve zemlje krvariti decenijama, stigli smo do Sunaka i Jusafa od čijih poteza i rada u sledeće dve godine zavisi sudbina Unije koja traje de facto 420 godina a de iure 316 godina. Na sreću Engleza i Škota, Sunak i Jusaf, šta god uradili, neće proizvesti patnje i horor koji su proizveli Mauntbaten ii Redklif.

Trovekovna kolonijalna vladavina Britanaca Indijskim potkontinentom je cementirala animozitete zloupotrebljavajući sve moguće razlike: od verskih do jezičkih. Pošto nije mogla da upravlja Indijom koristeći silu – nisu imali dovoljno vojnika koji bi mogli da uguše eventualne pobune – primenjivali su klasičnu imperijalnu politiku “divide et impera”. Englezi su, da bi lakše vladali, podržavali sve vrste podela, od verskih do onih po kastama, favorizujući muslimansku manjinu. Tokom 19. veka Britanci su odigrali i važnu ulogu u jezičkom odvajanju muslimana i hinduista sponzorišući upotrebu persijskog pisma među muslimanima a pisma abugida među hinduistima.