Istorija zna baš da bude cinična. Pre osamdeset i kusur godina britanski premijer Vinston Čerčil i komunistički diktator Josif Staljin dogovorili su se da okupiraju Iran. Izgovor je bio bliskost šaha Reze Pahlavija sa nacističkom Nemačkom i pored toga što je vladar Irana proglasio neutralnost svoje zemlje u Drugom svetskom ratu. Stvarni motiv združene akcije Britanaca i Sovjeta bio je obezbeđivanje tzv. Persijskog koridora za snabdevanje komunističke imperije oružjem, municijom i drugom opremom od strane zapadnih saveznika, pre svih Sjedinjenih Američkih Država nakon ulaska Vašingtona u planetarni sukob krajem 1941. godine.
Velika komparativna prednost bila je infrastruktura Irana pošto je neposredno pred početak Drugog svetskog rata šah Reza Pahlavi u okviru modernizacije zemlje izgradio modernu železničku infrastrukturu.
Svi putevi za pomoć SSSR-u bili su zatvoreni: na zapadu je bila Nemačka, na istoku Japana, na severu Arktik i jedini prolaz je bio južni preko Indijskog okeana i Persijskog zaliva i Irana. Amerikanci su preko Persijskog koridora, na osnovu Zakona o zajmu i najmu opremili Crvenu armiju sa osam miliona tona oružja, od tenkova i topova do nekoliko hiljada aviona. Dobar deo pripadnika Crvene armije, osim zvezde petokrake na šlemovima i kapama nije imao ništa sovjetsko na sebi, od odeće do naoružanja.
Ruska, odnosno komunistička propaganda, krila je od svojih građana ko ih je naoružavao, opremao i davao logističku podršku, ne samo tokom rata već sve do danas. Čak i u stručnim krugovima, kada budu suočeni sa konkretnim ciframa i dokazima, režimski istoričari minimalizuju pomoć koju su dobijali od Amerikanaca i zapadnih saveznika. Tvrde da nije bila presudna za pobedu na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu koju u današnjoj Rusiji definišu kao Veliki otadžbinski rat.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se