Redžep Tajip Erdogan je došao na vlast, u dobroj meri, zahvaljujući velikom zemljotresu 1999. godine i dugogodišnjoj inflaciji koja je “cedila” turske građane i mogao bi da je izgubi iz istih motiva: zemljotresa koji je pre par meseci pogodio južnu Anadoliju i inflacije koja je prebacila 70 odsto u prethodnoj godini, a samo u prošlom mesecu je bila preko 50 odsto. Poput brojnih šefova država ili vlada u poslednje vreme Erdogan ima mnogo bolje rezultate na spoljnopolitičkom planu, koji po pravilu ne donose veliki broj glasova na izborima, nego na unutrašnjem planu gde su mu leđa okrenuli gotovo svi veći urbani centri u zemlji a zaljuljala se i tzv. duboka Turska, siguran rezervoar podrške u svih prethodnih 20 godina.
Erdogan je skrojio Ustav Turske po svojoj slici i prilici i zato je trka za predsednika mnogo važnija od one za sastav parlamenta. U prethodnih 20 godina, korak po korak, udaljavao je Tursku od Evrope i Zapada, toliko da neće biti iznenađenje da nametne svoju volju ako mu ne bude odgovarala ona izražena na biralištima. Danas izgleda prilično naivno uverenje da je na početku ovog veka u Evropi Erdoganova partija AKP bila viđena kao turska, odnosno islamska, verzija demohrišćanskih stranaka koje su nikle u Evropi posle Drugog svetskog rata kao pečurke.
Stogodišnjica osnivanja Republike Turske je trebalo da bude trijumfalna godina za novog “sultana”. Štaviše, maštao je da na obeležavanju rađanja Ataturkove Turske potvrdi i formalno da je 21. stoleće vek Turske, što je najavio pompezno prošlog oktobra. Ruska invazija na Ukrajinu bila je viđena kao dugo očekivani momenat za oslobađanje Ankare od “dizgina” Amerike i Evrope na koje je morala da pristane posle dva planetarna sukoba i zatim Hladnog rata.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
