Pregovori između Beograda i Prištine, bez obzira na to kako su se zvali i pod čijim patronatom su vođeni, nisu suštinski nikada bili o statusu Kosova, već o položaju Srba i njihove kulturne i crkvene baštine u nekadašnjoj južnoj pokrajini i kako će Srbija prihvatiti i živeti sa postojećim činjeničnim stanjem na terenu.
Pomenutu premisu nisu shvatali ili nisu želeli da shvate svi dosadašnji srpski pregovarači, od Vojislava Koštunice i Borisa Tadića do Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Međutim, nije samo Beograd pogrešno procenio date okolnosti. Vašington, Brisel, ali i Pariz i Berlin su potcenili značaj kosovskog problema u evropskim i planetarnim okvirima, kao i pozicije važnih država sa sličnim problemima, od Španije i Indije do Kine i Rusije. Priština – uverena da će SAD i EU biti bezrezervno na njenoj strani te da će primorati, pre ili kasnije, Beograd na formalno priznanje – nije nikada ni uzela ozbiljno u razmatranje kompromis: ne oko statusa Kosova, već oko položaja Srba.
Zato smo imali svih ovih godina dijalog gluvih: Beograd je pričao o statusu, Priština o priznavanju nezavisnosti a EU, zbog obaveze statusne neutralnosti, o normalizaciji odnosa i poboljšavanju relacija između dve strane, dok je Vašington, sem u retkim epizodama, bio nezainteresovan smatrajući da je sa priznavanjem Prištine završio posao.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
