Pregovori između Beograda i Prištine, bez obzira na to kako su se zvali i pod čijim patronatom su vođeni, nisu suštinski nikada bili o statusu Kosova, već o položaju Srba i njihove kulturne i crkvene baštine u nekadašnjoj južnoj pokrajini i kako će Srbija prihvatiti i živeti sa postojećim činjeničnim stanjem na terenu.
Pomenutu premisu nisu shvatali ili nisu želeli da shvate svi dosadašnji srpski pregovarači, od Vojislava Koštunice i Borisa Tadića do Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Međutim, nije samo Beograd pogrešno procenio date okolnosti. Vašington, Brisel, ali i Pariz i Berlin su potcenili značaj kosovskog problema u evropskim i planetarnim okvirima, kao i pozicije važnih država sa sličnim problemima, od Španije i Indije do Kine i Rusije. Priština – uverena da će SAD i EU biti bezrezervno na njenoj strani te da će primorati, pre ili kasnije, Beograd na formalno priznanje – nije nikada ni uzela ozbiljno u razmatranje kompromis: ne oko statusa Kosova, već oko položaja Srba.
Zato smo imali svih ovih godina dijalog gluvih: Beograd je pričao o statusu, Priština o priznavanju nezavisnosti a EU, zbog obaveze statusne neutralnosti, o normalizaciji odnosa i poboljšavanju relacija između dve strane, dok je Vašington, sem u retkim epizodama, bio nezainteresovan smatrajući da je sa priznavanjem Prištine završio posao.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
