Da li je moguća palestinska država?

Prva i jedina žena premijer u istoriji Izraela Golda Meir je tokom Jomkipurskog rata izgovorila rečenicu koja danas izgleda proročki tačno: “U ratovima svi znamo kad smo izgubili, ali ne znamo uvek kad smo pobedili.”

Izrael je pobedio u ratu sa Hamasom, odavno, ali je problem što pobeda Izraela nije značila i pobedu premijera Benjamina Netanjahua i njegovih ministara šovinista Bezalela Smotriha i Itamara Ben Gvira. U drami “Ričard III” Vilijama Šekspira engleski kralj nudi kraljevstvo za konja, Netanjahu zbog par godina na slobodi stavlja na kocku budućnost Izraela koji su Jevreji sanjali i čekali dve hiljade godina.

Netanjahuu ni okupacija Gaze ne daje garancije da će izbeći zatvorsku kaznu ako izgubi izbore sledeće godine, odnosno ako ne formira većinu u Knesetu koja bi ga reizabrala za premijera. Za Smotriha i Ben Gvira Gaza je samo čip za glavni ulog – okupacija Zapadne obale i formiranje tzv. Velikog Izraela, od Jordana do Sredozemnog mora, od Golanske visoravni i doline Beka do Crvenog mora.

Nije slučajno što je Netanjahu doneo odluku o okupaciji Gaze na istoj sednici vlade na kojoj se glasalo o protivzakonitom smenjivanju državne generalne tužiteljke Gali Baharav-Mijara. Ona se pre dve godine nije samo suprotstavila reformi pravosudnog sistema, čiji je cilj bio da potčini sudije i tužioce izvršnoj vlasti, već zastupa optužnicu u procesima protiv Netanjahua. Tužiteljka je već podnela žalbu na odluku vlade i o njenoj poziciji će odlučivati Vrhovni sud.

Izraelsko društvo istraumirano 7. oktobrom, zaslepljeno propagandom ultranacionalističke vlade, dezorijentisano osudama i izolacijom međunarodne zajednice, nije primetilo da je rat dobijen i da nastavak rata mnogo više preti stabilnosti i opstanku Izraela nego Hamasu.

Od svog nastajanja Izrael je vodio dve velike bitke za održavanje ravnoteže, neophodne za opstanak. Prva se odnosila na balans demokratskog i nacionalnog, pravne države i države jevrejskog naroda, individualne i kolektivne slobode. Druga borba se bazirala na doziranju širenja straha u regionu i poštovanja u zapadnom svetu, odnosno Izrael je morao da gradi imidž zemlje od koje zaziru njene komšije, ali i da bude prihvatljiv partner i deo liberalno-demokratskog sveta.

OKUPACIJA GAZE

Netanjahuova politika bi mogla da se opiše u rečenici “uzeti sve pod uslovom da se ne izgubi podrška jedinog važnog saveznika, Amerike Donalda Trampa”. Tokom cele političke karijere Netanjahu je vodio računa, čak i kada je išao protiv američkih predsednika, poput Obame ili Bajdena, da ne pređe crvene linije, dok sa Trampom, čak i kada povlači najsmelije poteze, teži da bude na liniji sa Belom kućom.

Za Netanjahua je okupacija Gaze kao polisa osiguranja na vlasti, permanentni motiv za proglašenje vanrednog stanja, a za njegove mesijanske i ekstremističke saveznike etapa ka formiranju “Velikog Izraela” i definitivno napuštanje plana “zemlja za mir” ili “dva naroda, dve države”.

Bibi i njegovi saveznici su potpuno smetnuli s uma motiv zbog kojeg je Arijel Šaron doneo odluku o povlačenju izraelskih kolonija iz Gaze pre 20 godina: okupacija Gaze i zaštita kolonista je koštala previše i izlagala je velikom riziku živote, kako kolonista tako i vojnika.

Hamas i druge palestinske terorističke organizacije jesu desetkovane i saterane u tunele koje su konstruisali dve decenije, često zloupotrebom novčane pomoći EU i Katara, ali nisu uništeni i svaki ulazak izraelskih vojnika među palestinsku populaciju u Gazi predstavlja nesrazmerno veliku opasnost za živote izraelskih vojnika u odnosu na motiv njihovog razmeštanja.