Imao je pravo bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi kada se poverio američkom kolegi Baraku Obami 2011. godine da ne podnosi Benjamina Netanjahua jer je besprizorni lažov. Karijera Likudovog premijera bazirana je na lažima, počev od one da je Šimon Perez planirao da podeli Jerusalim zahvaljujući kojoj je pobedio dobitnika Nobelove nagrade na izborima 1996. godine.
Ne iznenađuje, dakle, da Netanjahu jedno priča a drugo radi, odnosno da ne želi da se rat završi. Ili, još bolje rečeno, traži intenzitet rata koji bi s jedne strane opravdao njegovo odbijanje da podnese ostavku, raspiše izbore, spreči formiranje nezavisne komisije koja bi utvrdila odgovornost za 7. oktobar, a s druge ne ugrožava, koliko-toliko, normalno funkcionisanje Izraela i limitira negativne efekte na ekonomiju.
Izraelski premijer je u više navrata podvukao: “Dok rat traje, nije moguće organizovati izbore.” A Netanjahu nema interes da rat stane, jer je kraj rata i njegov kraj. Čak i da se Hamas preda, on bi verovatno zapalio severni front sa Libanom, čekajući tvrdoglavo da njegov prijatelj Donald Tramp pobedi na izborima za Belu kuću. Takav scenario bi otvorio vrata Netanjahuu da ostane na vlasti do kraja mandata, odnosno do 2026. Dve godine su, pogotovo na Bliskom istoku i u političkom kontekstu, gotovo večnost.
Netanjahu je od Likuda napravio partiju poslušnika i slepih sledbenika, tako da nije realno očekivati da bi moglo da dođe do raskola u partiji koji bi doveli do pada vlade.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
