“Ovo ne može više da se gleda”. Gotovo po pravilu, posle svakog večitog derbija u poslednjih nekoliko (ili više od toga) godina, ovom rečenicom ozlojeđeni navijači sumiraju utiske sa utakmice. I svaka sekvenca od par minuta, obično s početka, tokom koje razmišljamo da “ovaj put neće biti isto”, samo učini da se osećamo gore. Pošto je uvek isto. Nije stvar poteza kojih nema, ni žara kojeg nema, ni logike i taktike kojih nema. Stvar je u fudbalu. Jer ga nema.
Zato smo odlučili da derbi ne gledamo, ali da se dobro o svom jadu zabavimo. Pa smo “praznik srpskog fudbala”, pretvorili u medijsko-fudbalsko-stilski eksperiment: odlučili smo da slušamo radio prenos i pišemo reportažu.
Da tako, arhaičnim navijačkim pristupom, pokušamo da probudimo stare duhove utakmice koja je nekada bila najvažnija kafanska tema nedelju pre i nedelju posle meča, a zbog koje se danas – a ovog petka u noć naročito – mnogi navijač napio od muke.
Da se vratimo arhaičnom, kad je već fudbal istovremeno i apsurdno – i rudimentaran i zastareo. Gedžav, zakržljao, nikakav procedio bi pošten čovek na izlazu i ispljunuo ljusku od semenki.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
