Započeti u 19. veku, procesi industrijalizacije i urbanizacije, odnosno njima odgovarajući životni stil i sistem vrednosti, dosegnuće vrhunac u prvim decenijama 20. stoleća. Nove potrebe i njima prilagođeni novoformirani običaji oblikuju modele ponašanja koje postaje svojevrsna društvena obaveza. Tako raznovrsna sportska dešavanja uočavamo kao jednu od najupečatljivijih manifestacija urbanog života, odnosno kao uzročnike pojave novih javnih prostora i aktivnosti u kojima se kolektivno učestvuje. Neophodni preduslovi koje mogu da ponude samo gradovi čine masovni sport autentičnom pojavom urbane kulture. Tek među brojnom populacijom moguće je regrutovati dovoljan broj kvalitetnih takmičara, kao i zainteresovanih posmatrača. Zatim, ne treba prevideti potrebu za objektima i terenima na kojima se ove aktivnosti praktikuju a za koje je, takođe, nužna materijalna, organizacijska, uopšte, šira društvena podrška. Tipičnim primerom velegradske kulture sport određuje i činjenica da je ovakav vid ispoljavanja dokolice nesvojstven ruralnim sredinama, u kojima zbog specifičnosti poslova ne ostaje mnogo slobodnog vremena, a ni želje za dodatnim fizičkim naporima (na selu “rita loptu” samo onaj koji ništa ne radi).
Vrednovan kao kulturni proizvod urbanog poretka i industrijskog društva, “moderni” sport smenjuje onaj “predindustrijski” – izolovanu, selektivnu, elitističku zabavu aristokratije – prestajući da bude privilegija jedino klase koja ima višak slobodnog vremena i materijalnih sredstava. Novim, čak demokratskim, fenomenom sport određuje i njegov potencijal u domenu klasne pokretljivosti. Razdvajanjem rekreativnog i amaterskog od profesionalnog sporta stvorena je mogućnost vertikalnog kretanja na društvenoj lestvici. Zato u periodu između dva svetska rata profesionalni sportisti postaju neizostavni deo nove elite, zvezde popularne kulture i frivolne građanske svakodnevice. Mogućnost “osvajanja” privilegija dramatično i trajno destabilizuje hijerarhiju utemeljenu u teško dostižnim privilegijama porekla. Istovremeno, specifičnost same aktivnosti neraskidivo prepletena sa fizičkim sposobnostima urušava jedan od temelja tradicionalnog društvenog ustrojstva – starosnu hijerarhiju. Jednostavno rečeno, uspešan sportista ne samo da je mogao već je morao biti mlad.
Nesumnjivo je da upravo u tim razlozima – mladost, slava i bogatstvo – leži objašnjenje zašto srpski mediji 1929. godine euforično izveštavaju o dolasku u Beograd Anrija Košea, “najgrandioznijeg tenisera na svetu” kako ga je nazivao saigrač iz francuske reprezentacije Rene Lakosta. Novinar “Politike” egzaltirano najavljuje:
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
