Tako je moralo biti

„Ima Boga“.

Tako će 19. decembra 1973. godine, na jednom fudbalskom meču reprezentacije, snimatelj beogradske televizije sebi potpisati otkaz. Tim rečima. Otkaz koji vredi. U to će makar reprezentativci Jugoslavije uveravati ljude koji su zbog njih verovali i u veće stvari od toga da postoji bog. Kako to obično i biva sa đavolom, sa onim ratnikom koji odbaci svoj štit i poklekne pred iskušenjem – on je prvo bio dobar i njemu se verovalo, a onda je odlučio da povredi sve, kako samo razočaranje može.

Pogled navijača je krvav, polupijan, psovka je napola prećutana, Mundijal je napola otplakan, a fudbal je – onaj jugoslovenski, pun nade – do kraja proklet. Shvatiće to na kraju polufinalne utakmice Evropskog prvenstva 1976. godine, čak i oni koji ne veruju u onostrano.

I ta će kletva trajati sve do ovog 19. dana novembra, 47 godina kasnije. Sve do jedinog čoveka koji je tu kletvu – “Milerov sindrom” – mogao da uništi. Makar bilo do zla boga ružno. Pomalo tužno. Više sramotno. Na kraju je morao da bude on.

****

Fudbalska reprezentacija Srbije plasirala se na Evropsko prvenstvo u fudbalu. Jaka stvar, pomisliće mali zeleni kad pročita izveštaje o tome da se srpski nacionalni tim kvalifikovao za takmičenje najboljih evropskih reprezentacija. “I onako su napravili da na EURO može da ide ko hoće”, reći će drugom malom zelenom dok budu prelistavali Paninijev album za EURO 2024 u Nemačkoj. Biće potrebno da pažljivije čitaju.

Fudbalska reprezentacija Srbije plasirala se na Evropsko prvenstvo u fudbalu posle 24 godine neigranja na turniru najboljih reprezentacija Starog kontinenta. To je već vest. Ne zbog toga što je teško plasirati se na EURO, već zbog toga što reprezentacija ove zemlje – kako god se tačno zvala – nije uspela da se plasira na to takmičenje dve i po decenije, iako i kvalitet timova i sistem kvalifikovanja i zdrava logika rekli da je to moralo da se desi.

Moralo je, ali nije.