SNS-SPS-Superliga Srbije

Nakon skoro dva meseca pauze počinje fudbalski šampionat Srbije. I tek za dva meseca kada se završi letnji prelazni rok u Srbiji ćemo imati jasniju sliku kakva je koja ekipa jer srpski klubovi uglavnom čekaju sam finiš pijace za definitivno formiranje ekipa. Do sredine septembra je sve na prodaju i kupe se ostaci sa atraktivnijih fudbalskih pijaca širom sveta.

I dok još ne znamo ko će biti prve zvezde srpskih superligaša u novoj sezoni, one glavne zvezde srpskog klupskog se godinama ne menjaju. Igrači i treneri nisu centralne figure naših klubova već funkcioneri. Usko povezani sa svetom politike i biznisa koji je, opet, uglavnom politika.

Retki od njih su imali dodirnih tačaka sa fudbalom pre poslovno-političkih uspeha, a u fudbalu ne bi mogli da obitavaju bez političke podrške i zelenog svetla iz vrha Srpske naprede strane ili Socijalističke partije Srbije. U Srbiji je praktično nemoguće voditi klub u elitnom rangu bez političke zaleđine.

Neki su otvoreno politički angažovani, neki iz senke, neki u sivoj zoni, ali svima im je zajedničko da bez podrške vladajućih struktura iz SNS-a i SPS-a ne bi bili tu gde jesu. Ulazak u najpopularniji i najprofitabilniji sport je nekima od njih došao i kao nagrada za sve poslove koje su odradili za vladajuće strukture.

Međutim, za razliku od biznismena koji širom sveta ulažu svoj novac, naši biznismeni to retko rade. Uglavnom se troši državni novac ili ono što klub sam zaradi. Ili ono što njihove kompanije dobiju od države u multimilionskim poslovima, pa delić moraju da vrate u sport. Retko ko je tu zato što voli fudbal, a njihovi privatni poslovi su od ulaska u fudbal dobili razne benefite i kontakte o kakvima su pre mogli samo da sanjaju.

Fudbal i politika su i na globalnom nivou usko povezani, ali utisak je da ovo što trenutno imamo u Srbiji ne postoji nigde u Evropi. Ni u zemljama poput BiH, Albanije ili Makedonije. O Hrvatskoj i nekim razvijenim fudbalskim društvima da i ne govorimo. Srpski fudbal po uplivu politike najviše liči na beloruski ili kazahstanski.

Elitni rang srpskog fudbala ima tek dva privatna kluba, a i oni moraju da prate politiku vladajućih struktura. I zato nijedan od 16 superligaša i njihovih funkcionera nemaju slobodu da razmišljaju i izjasne se kada dođu vremena krupnih odluka. Podignu ruku kako im se kaže i klimnu glavom. I to je to.

Čak ni sportski radnici koji bi pobegli od politike i bavili se pošteno ovim poslom, ne mogu to da urade jer vrh vlasti želi da apsolutno kontroliše ceo fudbal i napravi klubove zavisnim od svog aparata. Da bi potom taj sam vrh vlasti preuzeo zasluge kada se pojavi neki uspeh. Sa druge strane, odgovornost za neuspehe i loš rad ne postoji.