Smrt, porez, Ljulj, Rudi i Ćaćo

Riđi tip duge brade dribla između logoa i trojke, nehajno gledajući u stranu. Drugi jedan, suvonjavi, kokoravi igrač u dresu iste boje – koja god bila – negde tamo uz aut liniju hoda unezvereno, kao pijanac koji je tek izašao iz kafane na svež vazduh. I nije važno što su i protivnički trener i čitav protivnički tim tokom video analiza, i svi navijači na tribinama i obasjani plavom svetlošću TV-a ovo već videli toliko puta. Kada kokoravi cimne telom ulevo, pa protrči desno i zasprinta uz čeonu liniju, kada riđi bradonja iz driblinga dok je lopta u penjanju, samo gurne beštiju iz lakta, svi su u šoku, iako dobro znaju šta će se desiti. Lopta će otići iznad obruča i onaj unezvereni će je pokupiti, ako treba i u visini vrha table, i prikucati u koš, prikucavajući tako još jedan ekser u sanduk protivnikovog samopouzdanja. Ta scena, kao sekvenca iz Hamleta, u Americi je nazvana „španska inkvizicija“ i gledaćemo je od Serhija Ćaća Rodrigesa i Rudija Fernandesa i u belom dresu Reala i u crvenom dresu reprezentacije Španije. Samo što će će taj izraz – „španska inkvizicija“ – dobiti šire značenje od jedne uigrane akcije.

Za to će biti potrebno da se pojavi i treći jahač tame, takođe Serhio. To je onaj tip za koga znate kada dobije loptu u poslednjim sekundama da će je šutnuti ka košu, baš on, uvek on. I neće biti važno da li stoji kod svoje linije za slobodno bacanje, u korneru okružen dvojicom igrača, ili negde na poludistanci, ničijoj zemlji košarkaške radosti – neće biti važno, jer će svakako pogoditi.

Ćaćo, Rudi i rečeni Serhio Ljulj, simbol su jedne košarkaške generacije španskih igrača koja odbija da se povuče sa scene i koja uživa u tome da nam iznova pokaže da je i dalje tu, spremna za najveće stvari. Naravno, da nam to pokaže prstom u oko,  da nas boli, peče i žulja danima posle.

Kao što danima posle njihovog trijumfa u Kaunasu i osvajanja nove titule u Evroligi, boli i ne prolazi.