Znamo mi već odavno da je ova igra za njih mnogo drugačija nego za nas s druge strane. Znamo da su njihovi prioriteti neki drugi. Da im boje i grbovi i priče o zajedništvu i porodici na kraju dana ne znače ništa. Ili gotovo ništa, barem ne onda kada njihovi interesi nisu ispunjeni. I ovo što je za vikend napravio Mohamed Salah nije nikakva bomba, nikakvo iznenađenje, nikakav šok. Jer tako funkcioniše fudbal, tako funkcioniše sport, tako funkcioniše društvo ako hoćete. Ono šta je dobro za mene je važno.
Odmah na početku treba reći da stvari, kao ni u čemu drugome, nisu samo crne i bijele. Mohamed Salah je u jednu ruku u pravu i njegov potez je u tu istu ruku logičan. Nakon svega što se izdešavalo u posljednjih nekoliko sedmica, Egipćanin se vjerovatno osjeća izdvojenim u smislu najvećeg krivca. A u timskom sportu to ne ide tako, ne bi trebalo da ide tako. I jasno, kada se već osjeća da je gurnut pod autobus da pokušava sa sobom povući što više onih koje on smatra većim, i realno i jesu barem jednaki krivci.
Mo Salah igra slabo, ali Mo Salah nije kriv za ovo što se ove sezone dešava Liverpoolu; nije kriv ni više ni manje od Arnea Slota ili Virgila Van Dijka. Nije kriv više od, štatiznam, nekog Codyja Gakpa, koji ima prilično lošu sezonu ali i kredit kod Slota. Ili Ibrahima Konatea, recimo. I nije teško shvatiti Salahovu frustraciju, jer kada počnete 53 utakmice zaredom u Premijer ligi, kada imate sezonu kakvu je imao on prošlu, kada sami stvorite status legende, a onda vam se u samo par sedmica svijet okrene naopačke, frustracija i nezadovoljstvo, pa i instiktivna samoodbrana su normalni i razumljivi.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
