Premijer liga ponovo na Beogradskom trgu

Coventry sam prvi put video usred jedne zimske noći pre četvrt veka. Sticajem okolnosti morao sam da tokom noći putujem iz Manchestera na Heathrow, na jutarnji avion za Beograd, a jedini način da stignem na vreme bio je autobus sa presedanjem u Birminghemu dva sata posle ponoći.

Samo što sam se smestio u drugi bus te noći i što su se sa prelaskom sa M6 na M1 ugasila poslednja svetla “drugog grada Engleske” (svi znamo da je stvarni drugi grad Engleske onaj u kojem sam seo u prvi bus, je li) iza jednog brdašceta zasijala je snažna plava svetlost.

Na prelazu vekova, dok pojam svetlosnog zagađenja još nije ni prišao mejnstrimu, mnogi engleski gradovi su se od kontinentalnih razlikovali po tome što su noću emitovali snažnu neonsku svetlost, i po pravilu imali boju koja sasvim preovlađuje. Kao i većina drugih, Manchester je, prirodno, bio prilično crven. Coventry je, međutim, bio intenzivno plav.

Sa obilaznice sam tada uspeo da pohvatam nešto malo sadržaja i brzo se vratio u premotavanje te večeri i intenzivne dve nedelje koje sam proveo na severu Engleske.

Na aerodrom sam morao noću jer sam ranije te večeri išao u Liverpool da gledam Belle and Sebastian, koji su te večeri nastupili sa 13 muzičara na sceni. Na kraj pameti mi nije bilo da ću ih u narednim decenijama gledati još devet puta, češće od bilo kog drugog benda, i da će se to događati u pet različitih država, a ponajmanje da će jedan od tih koncerata biti na 300 metara od moje kuće.

Nedelju dana ranije doživljaj je bio još intenzivniji, jer sam u istom danu prvi put gledao i svoj omiljeni klub (Ruud dao dva u pobedi nad Villom 4:0) i svoj omiljeni bend, Inspiral Carpets, tad još uvek u standardnom sastavu (tri godine ranije gledao sam onaj bend koji predvodi njihov bivši roady Noel Gallagher, možda ste čuli za njih). Bio je to samo vrhunac hektičnog programa kojim su drugari pokušali da mi pomognu da nadoknadim propušteno pod sankcijama devedesetih.

Desetak godina kasnije imao sam prilike da dobro upoznam Coventry po dnevnoj svetlosti i u prijatnije doba godine. Možda bi bolje bilo da je ostalo na plavom neonskom svetlu iz one noći.

Drugi svetski rat silno je oštetio veliki deo Evrope, i gradovi su se sa time nosili na različite načine. Kao najveća žrtva na britanskom tlu (samo je 14. novembar 1940. odneo 568 života i oko 4,300 kuća), Coventry je morao da se gradi skoro od nule, a gradski oci odlučili su da to učine na totalno suprotan način od onoga što se desilo u, recimo Varšavi, koja je precizno rekonstruisana.

Umesto toga, u West Midlandsu je primenjen holandski princip (vidi pod: Rotterdam, Arnhem, Eindhoven…): napolje sa starim, gradimo moderno. Gradski urbanista se i bez rata spremao da detaljno preuredi grad koji je naglo izrastao i progutao svoju infrastrukturu, i sravnjena zemlja mu je zapravo olakšala posao.

Sad, modernost je u XX veku zastarevala mnogo brže nego u ranijima, pa je već dvadeset godina kasnije odgovor na pitanje koji je grad najružniji u Engleskoj gotovo uvek bio isti.

Svako dete u Beogradu znalo je za Coventry zbog bombardovanja, ali i zbog njegove lepe posledice – dva grada zbratimila su se još 1958. godine. Priča je zapravo počela pet godina ranije, kada je ambasador FNRJ u UK Ivo Vejvoda darivao bukovu građu za izgradnju pozorišta usred centralne gradske zone. Zahvalni Englezi su i pozorište i trg na kojem se nalazi nazvali po glavnom gradu naše zemlje.