Kenny Dalglish poslao je loptu na desnu stranu, gde su se dva njegova saigrača nekarakteristično spetljala na samoj liniji koja obeležava sredinu terena. Lopta se odbila desetak metara ka golu Liverpoola, gde je na nju naleteo mlađani Birtles i sjurio se pravo napred.
Izbegao je startove Jimmyja Casea i Phila Thompsona i sa same gol-aut linije centrirao na sedam metara od gola. Tamo je loptu sačekao Tony Woodcock, koji je inteligentno procenio da njegov udarac ne bi imao dovoljnu snagu, pa je glavom spustio za levog beka Colin Barretta, koji nije sačekao da lopta padne na zemlju, već ju je prosledio u mrežu.
Gol je bio predivan, a Ray Clemence nemoćan. Igrao se 87. minut. Debitant Nottingham Forest pobedio je na startu Kupa šampiona veliki Liverpool.
Deci koja su odrasla u ovom veku takve stvari zvuče normalno. UEFA je 1997. dala dozvolu vicešampionima da uđu u takmičenje pompezno nazvanio Champions League, a dve godine kasnije tri najjače lige na kontinentu mogle su da u njega pošalju i po četiri tima.
Ali u prve 42 godine postojanja Kup evropskih šampiona i UCL bili su upravo to – takmičenje prvaka svih članica evropske kuće fudbala, među koje je neko ko nije vlasnik nacionalne titule mogao da se uvuče samo ako je branio evropski pehar. Prost princip.
Te 1978. Liverpool je branio drugi uzastopni naslov šampiona Evrope, izboren na Wembleyju, gde su pobedili Club Brugge 1:0. Nottingham Forest je bio engleski prvak, prvi i do sada jedini put u istoriji.
Jedan na drugog išli su ljudi koji se danas smatraju ikonama među engleskim trenerima i dvojicom najboljih domaćih stručnjaka koji su radili posle Drugog svetskog rata – Brian Clough i Bob Paisley.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
