Nikola Jović na Spolstrinoj raskrsnici

Pre jedno desetak godina, sedeo sam na Vračaru sa jednim bivšim reprezentativcem Jugoslavije (i ove i one) u košarci i pričao o svačemu vezanom za taj sport. Kad smo se dotakli NBA lige, u kojoj je on i sam kratko boravio i o kojoj je uvek pričao biranim rečima, pitao sam ga, šta misliš o tome što sad imamo samo dva igrača u Americi (u to vreme su to bili Nemanja Nedović i Ognjen Kuzmić). Čovek me je kratko pogledao i u dahu rekao – „imamo tačno onoliko koliko trenutno zaslužujemo“.

Usledila je jedna klasična „ćutimo, gledamo u pod“ situacija. Srbija, košarkaška velesila, tih je godina bila tek na početku svoje moderne tranzicije (nazovimo je „Đorđevićevom revolucijom“) i u tom trenutku, mi još nismo dostojno reprezentovani u najjačoj ligi sveta. Stvari će se naravno ubrzo ispraviti, ali dok se ovaj razgovor iz prvog pasusa odvija, Nikola Jokić je i dalje simpatični bucko iz Mege, Bogdan Bogdanović i Nemanja Bjelica uveseljavaju mnogoljudno navijačko telo Fenerbahčea, Boban Marjanović vrti beskrajne pik-en-rolove sa Markusom Vilijamsom, a Miloš Teodosić još uvek vreba svoju prvu Evroligu dok uživa u čarima ruske prestonice. I mi smo doslovce bili spali na dva slova.

Srbija je u toku svoje duge košarkaške istorije u ligu američkih profesionalaca izvezla tačno trideset košarkaša (trideset i dvojicu ako ovde uračunamo i Radeta Zagorca, koji nema zvaničan nastup i samim time nije deo nikakve statistike, i Vasu Micića, koji tek treba da se „upiše“), što je dovoljno za drugo mesto na evropskoj rang-listi (iza Francuske) i četvrto na opštoj (Kanada i Australija su prvo i treće). Otkako je globalizacija igre uzela maha početkom devedesetih, svake smo sezone mogli da pratimo „nekog našeg“, i svaki je novajlija uvek privlačio pažnju. I zato svaki početak NBA sezone sa sobom nosi jedan drag ritual, kada svi mi kojima je stalo do toga otvore ESPN, izbistre rostere i prebroje koliko to momaka ima priliku da zavredi minute među najboljima.