Nikad nijednog fudbalera nisam voleo, niti verujem da ću voleti, koliko Dragana Stojkovića.
Primetio sam ga još u jesen 1982, nekoliko meseci nakon što je debitovao protiv Vardara. Osim mog rodnog Niš je jedini grad u kojem imam familiju, a igrao se prvoligaški fudbal (Slogu iz Kraljeva je pred moje rođenje u baražu sprečila Crvenka), tako da sam nekoliko puta bio na Čairu i gledao Radnički i pre nego što je postao Real s Nišavu i polufinalista Kupa UEFA. Tinejdžer sa nadimkom iz crtaća nije mogao da mi promakne. Gledao sam ga u retkim prenosima i isečcima u Sportskom pregledu, a o njegovim magičnim potezima slušao u Vremenu sporta i razonode.
Nekoliko dana pred moj deseti rođendan, novembra 1983, debitovao je za reprezentaciju na poluvremenu maksimirske utakmice sa Francuskom. Imao je 18, a igrao kao mator, nisu ga plašili Carré Magique (tri prisutna, odsutan osvajač Ballon d’Ora Michel Platini), ni polufinalisti Mundijala. To je bilo to, imao sam novog heroja. Zanimljivo, istog dana debitovao je i Srećko Katanec, još jedan od stubova poslednje jugoslovenske generacije i asistent za najlepši gol SP 1990.
Na Evropskom prvenstvu 1984, na kojem je Jugoslavija izgledala gore nego SCG u Nemačkoj 2006, Piksi je bio bukvalno zrak sunca u jednom komično vođenom timu (preko 50 igrača u jednom ciklusu), kojem je Danska spakovala 5 komada. Želela ga je cela velika četvorka, on odabrao Zvezdu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
