Kada je Formula 1 u pitanju, najmonotoniji mesec svakako je januar. Kako globalno, tako i za mene lično. Iz jednostavnog razloga što se ne dešava gotovo ništa. U decembru se još troše podgrejane priče iz tek završene sezone koja se sa modernim kalendarom otegla čak i do dvanaestog meseca, a s druge strane, već u februaru je vreme za prezentacije novih bolida i predsezonska testiranja.
Prethodna godina se tada i zvanično u potpunosti smešta u arhivu. Kada bi mi u januaru čak i stigle neke F1 notifikacije, morale bi da sadrže neku ozbiljnu najavu, kako bi mi skrenule pažnju sa praćenja tradicionalnih sportskih aktivnosti koje ovaj deo godine donosi.
Pod time ne mislim samo na, recimo, Četiri skakaonice koje u mom (možda beznadežnom) slučaju, godinama predstavljaju jednu od terapija za blaže šokove koje donose Bengalsi (bespredmetno je uopšte pričati o gubljenju dobijenih mečeva s početka sezone zbog kojih se kasnije jedva ulazi ili uopšte i ne ulazi u plej-of – na to sam već oguglao).
Mnogo su na primer kritičniji Redsi, koji nekako već uobičajeno, kako nastupi Boxing day i termini oko njega, upadnu u neku igračku šizofreniju, pa mi u narednih nekoliko nedelja magično izgubljenim bodovima podižu pritisak na 300 sa 200, kao da praznične trpeze same po sebi već nisu dovoljne.
Ovo godine je ipak nešto drugačije.
(Tu pri tom ne mislim pristrasno samo na Slota, zaslužnog za mnogo više terapeutski mirnijih popodneva nego deceniju unazad tokom Klopove “heavy metal” ere, što je utisak koji ne mogu da pokvare ni Quansah, ni Joe Gomez, a posebno ne Trent.)
Mislim i na Formulu 1, i pri tom imam u vidu isključivo – Lewisa Hamiltona.
Zbog njega je i nastala ova velika F1 priča. U januaru, kad joj vreme nije…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
