Svako od nas ko prati američku košarku imao je u životu to transcendentalno iskustvo nespavanja zbog praćenja voljenog tima. U finalu 1994. navijao sam za Hjuston Roketse – nakon pogledane sedme utakmice ostalo mi je tačno toliko vremena da se umijem i odem u školu, presrećan što ću provesti dan u natovaru svih navijača Niksa (kojih je u razredu bilo onoliko).
Tri godine kasnije, pamtim kako je prvi meč finalne serije Čikaga i Jute okončan legendarnim Džordanovim “mešanjem” Brajona Rasela i šutom za pobedu – pamtim i kako sam uspešno pogledao celu utakmicu u direktnom prenosu na pokojnoj BK televiziji uz komentar Vlade Olića sa lica mesta, a zatim oprao zube, obukao se i otišao da odgovaram psihologiju za neku ocenu koja mi je trebala. Šta sam dobio iz psihologije tog jutra zaista nije ostavilo traga u memorijskim stanicama moje lobanje, ali ću zato Melounova promašena bacanja i Džordanovu bravuru pamtiti dok sam živ.
Godine su prošle pune muka i sada NBA uglavnom gledam ujutru uz kafu putem kondenzovanih snimaka. Dete, škola, posao, a i činjenica da ne mogu više kao nekad da iznesem dan na sat-dva spavanja, sve je to učinilo da se preselim u redove “penzionera”. Protok vremena, međutim, imao je jedan drugi, sasvim nenadani efekat. Dok smo se mi ovde “primirili”, zbog svojih omiljenih košarkaša okrepljujuće sate sna počeli su da gube i poneki Amerikanci.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
