I šta ćemo sad?

Gurajući se pre neki dan na aerodromu „Nikola Tesla“ sa ostatkom naroda, željno iščekujući prazan šalter koji bi mogao da me blaženo isprati ka daljim kontrolama, osmatrao sam ljude oko sebe i razmišljao ni o čemu specifičnom. Odjednom, međutim, pred očima mi se javi poznat lik – malo levo od mene, na mestu rezervisanom za VIP klijente (tj. one koji su bili dovoljno zaludni da plate kojih par desetina evra više da preskoče ovaj sociološki eksperiment u letnjim redovima), primetim poznat profil. Pred policijskom službenicom iza stakla stajao je visok momak, sa prepoznatljivim kačketom i „moderno“ izbrijanom bradom, i delovao kao da iza sebe ostavlja sve brige sveta.

Sudbina je, dakle, uredila da Luku Vildozu nisam stigao da dočekam u Beogradu, ali sam makar stigao da ga ispratim odavde. Taj pogled na argentinskog beka koji zamiče prema trakama za rendgensku kontrolu za mene je i zvanično zatvorio minulu sezonu KK Crvena zvezda, i bio je to zaista odgovarajući finiš za istu – u nekom redu u aerodromskoj zgradi, bez pompe, čekajući dalje avanture i bolja vremena. Idealno, dakle, vreme da se rekapitulira ono što je iza kluba, ali bitnije, ono što tek nailazi.

Jer gledajući Luku kako nestaje prema svom gejtu, u glavi mi je prošlo hiljadu scenarija u desetak sekundi i manje više svaki bi se završavao slikom našeg prošlogodišnjeg evrovizijskog kandidata Konstrakte, koja te na kraju pesme onako odsečno pogleda i kaže „i šta ćemo sad“?