Omiljeni igrač na terminu je onaj koji nikada ne otkaže – onaj tip koji odakle god dolazi, sa poslovnog sastanka, porodičnog ručka ili iz druge zemlje, uvek stiže na vreme i iz skupog odela uskače u nenumerisani dres, bez sponzora, da se na krv i nož pobije sa najboljim prijateljima oko toga da li je lopta prešla liniju ili nije. Ako je taj čovek, koji nikad ne ispali, premijer države od skoro deset miliona stanovnika, onda priča o fanatizmu dobija potpuno novu dimenziju. Viktor Orban, čovek koji je u poslednjih nekoliko godina u specifičnoj poziciji kada je u pitanju politički kontekst na Starom kontinentu, doživeo je potpunu metamorfozu. Bio je jedan od najgrlatijih glasnogovornika na Trgu heroja 1989. godine kada se rušio komunizam, iako je i sam kao adolescent bio sekretar državne omladinske komunističke organizacije. Osnovao je FIDES, izrazito liberalno orijentisanu političku partiju, usmerio je udesno, da bi se posle decenije provedene u opoziciji, totalno radikalizovao. Čovek koji je govorio o slobodi i budućnosti, u prošlosti je pronašao nezadovoljstvo Trijanonskim sporazumom i oko „ispravljanja istorijskih nepravdi“ krenuo da gradi svoju nacionalnu politiku. Sve je u Orbanovom životu moglo da se promeni, osim zaluđenosti fudbalom. A onda je i fudbal postao instrument njegove politike.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
