Vinston Čerčil je jednom prilikom navodno izjavio da je “demokratija najgora forma vladavine, ako izuzmemo sve ostale koje je čovek probao”. Nešto slično moglo bi se reći i za ovaj trenutni oblik Evrolige koji je aktuelan od sezone 2016/17 – da valja, ne previše, ali imamo li bolje? I da li je bilo bolje? I, ono bitnije, hoće li biti?
Pisani izvori nam kažu da je ULEB osnovan 25. juna 1991. u Rimu, od strane košarkaških zvaničnika iz Italije, Francuske i Španije. Njihove inicijalne aktivnosti uglavnom su se svodile na organizaciju ol-star hepeninga na kojima su učestvovali profesionalci iz italijanske i španske lige, da bi se to kasnije proširilo na neke kompleksnije aktivnosti, o čemu ste u više detalja imali priliku da čitate u prethodnom tekstu kolege Vlade Novakovića.
Međutim, baš kao i što ne verujem Saši Daniloviću kada kaže da se on u finalu protiv Litvanaca ’95. nasmejao sudiji koji nije svirao faul, a ne Sabonisu u brk, tako i ovde preferiram svoju apokrifnu verziju istine – nova, ULEB-ova Evroliga, nastala je one noći kada je Stojko Vranković u pariskom Bersiju opstruisao pokušaj Hosea Montera koji bi Barseloni doneo prvu titulu prvaka Evrope. Sudijski duo Virovnik–Dorizon okarakterisao je krajnje diskutabilan potez hrvatskog reprezentativca kao legalnu blokadu, pa je tako superprojekat Bože Maljkovića, sve sa Dominikom Vilkinsom u startnoj petorci, dospeo prvi put na krov Starog kontinenta. Što im, rekao bih, Katalonci nisu nikada oprostili.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
