Danas je svima jasno zašto su nam se smučile repstacije*

*Omiljena reč svih kvazistručnjaka i narodnih selektora koji su još jedini ostali na braniku reprezentativnog fudbala, koji svima ostalima cedi i poslednje atome fudbalske energije

Kraj radnog vremena u petak. Trenutak da se utanače planovi za vikend. Gospođa je prezadovoljna, mladunče takođe. Tata u subotu po podne ide s njima u istraživanje šume. Subotnja popodneva retko provode grupno, zapravo u normalnim okolnostima, van odmora i bez pandemija i sličnih ludila, to se između početka avgusta i početka juna dešava ravno četiri puta godišnje. Najbolji prijatelj porodice je reprezentativni termin.

Ne preterujem. Otkako mi je sport stalni posao, a tome je dvadeset jedna i po godina, normalni ljudi se raduju petkom po podne, uživaju sledećih pedesetak sati i mrze ponedeljak ujutro. Ja ponedeljkom spavam do 3-4 (posle 12-15 uzastopnih sati za ekranom na kojem se smenjuju PL i NFL, uz povremena gostovanja drugih liga i sportova), a u petak po podne mi počinje vikend akcija tokom koje sam najzaposleniji.

Čak i u poslednjim beogradskim godinama, kada se Sportklub pretvorio u čistu hiperprodukciju i na 13 kanala prenosio sve što je bilo dostupno, reprezentativni vikend je za mene bio family-time. Posao bi mi se po pravilu odvijao od ponoći do 4-5 ujutro (pregled evropskih kvalifikacija i jedna CONMEBOL ili CONCACAF utakmica), taman da pokrije 90 posto stvari koje me zanimaju od sporta tog dana, tako da sve ostalo mogu da posvetim stvarnom svetu.