„Prođe avgust, srećo moja“ je stih koji nekako često rabim kada nam se približi nova klupska košarkaška sezona. Super su olimpijske igre, super su velika takmičenja, lepo je gledati reprezentaciju Srbije i kolektivno se ložiti sa ostatkom nacionalnog korpusa. Ali klupsko takmičenje je ipak klupsko takmičenje, i njegove čari se ne mogu lako prenebregnuti. Em traje tri četvrtine godine, em ima sedamdeset i kusur utakmica, em se igraju barem četiri derbija… nije ipak ni to za baciti.
Elem, prođe još jedan avgust, srećo moja, i evo nas opet na početku nove ABA sezone. Ali ovde sad nije zgoreg citirati i kompletan stih Crvene jabuke, jer nakon ovog lamenta za poslednjim „pravim“ letnjim mesecom, usledi ono „vrijeme da se rastane“, a zatim i „bilo je izgleda previše lijepo, da nam tako ostane“.
Pokojni Para, bog da mu dušu prosti, sigurno nije ovde imao u vidu sudbinu regionalne košarke. Ali čini se da u novi takmičarski kalendar na Jadranu opet ulazimo sa određenim sumnjama u dalju budućnost takmičenja – osnovanim ili ne, pokazaće vreme.
Srbima je trebalo izvesno vreme da zavole jadransku košarku kao koncept. Kada je ovo takmičenje bilo u samom začetku, naša je reprezentacija bila vladajući prvak Evrope i sveta, i često se moglo pročitati mišljenje da „ne treba mi njima da podižemo košarku“. Domaći su ljubitelji igre pod obručima često frktali na spomen gostovanja u Širokom Brijegu, Šibeniku, Domžalama ili tome sličnim gradovima, kao da je to bilo ispod naše časti. Treba li nama regionalna liga uopšte, grmeli su mnogi.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
