Jedan kognitivno-bihevioralni pristup, zgodno nazvan terapijom posvećenošću i prihvatanjem, podrazumeva da klijente motivišemo tako što ih pitamo šta im je najvrednije u životu, i koliko njihovo ponašanje u stvarnosti odražava usmerenost na tu vrednost. Jednostavno je; ako vam je porodica važna, a ne posvećujete joj slobodno vreme ili napor, menjajte ponašanje ili priznajte da vaša vrednost nije stvarno vaša. Možemo da biramo da idemo “ka” svojim vrednostima, ili “od” njih; kad god ne idemo “ka”, trpećemo i mi i vrednosti.
Na listi vrednosti koju dajemo klijentima nalazi se, na primer, sport; tvorac ovog pravca nije predvideo da bi mnogi ljudi naveli ne samo apstraktnu posvećenost sportu već i ime konkretnog kluba.
Na primer, Arsenal u Hornbijevoj “Stadionskoj groznici”. Na primer, Partizan kao zasebna vrednost, nevezano za to da li se bavite sportom ili uopšte pratite sport. Nikad nije bilo lako navijati za Partizan, i o tome smo već pisali; Crvena zvezda se nekako činila jača, uspešnija, crvenija, kao uspešniji “sibling” u porodici, onaj sa, uostalom, peharom Kupa šampiona u fudbalu, koji je nekako “vredniji” od onog u košarci.
No, u poslednjih sedam dana, od ostavke Željka Obradovića na mestu košarkaškog trenera, čini se da je – navijati za Partizan, voleti Partizan – još teže. Jedan (veliki) deo mene navijao je u utakmici sa Bajernom prvi (prvi!) put u životu protiv sopstvenog tima, u korist dodatnog poniženja izviždanih igrača, odsutnog direktora i ad hoc trenera koji je davao politički (u svakom smislu) korektne izjave. Je li moje navijanje bilo “ka” ili “od” vrednosti koju celog života gajim, naročito s obzirom na to da nisam jedina – ovi koji zvižde na licu mesta osećaju se još gore? Odgovor nije toliko jednostavan kao što bismo voleli da bude.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
