Sinoć sam veče provela u zoni komfora. Bilo je tako udobno: ja, kauč i beskonačno skrolovanje. Prvo mi iskoči story: “Izađi iz zone komfora, tamo se dešava magija!” Onda reel u kojem motivacioni govornik viče na mene: “Rast počinje tek kada skočiš u nepoznato!” A odmah zatim i post: “Ako ti je previše udobno, znači da stojiš u mestu.” Spustila sam telefon kao da sam se opekla – jer odjednom je moje mirno veče počelo da izgleda kao bunt protiv rasta i razvoja.
Taj mit o hrabrosti prati nas svuda. Kao da je jedina vredna priča ona u kojoj hrabri ljudi pale mostove za sobom i ostaju bez ikakve sigurnosne mreže – da bi dokazali da su spremni da izgore ako ne uspeju. Romantizovali smo te slike u filmovima, knjigama i motivacionim govorima: junak koji napušta sve poznato i kreće na put bez povratka. I onda, ako odlučiš da praviš promene polako, da se oslanjaš na ono što ti daje stabilnost, odjednom to nije dovoljno odvažno. Kao da je zona komfora postala sinonim za slabost, a udobnost i sigurnost proglašene neprijateljem hrabrosti. Pitam se zašto smo toliko proterali zonu komfora iz našeg emotivnog života, kao da je greh imati oslonac dok pravimo sledeći korak.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
