Ljudi imaju tendenciju da razmišljaju o igri kao o aktivnosti kojom se neko bavi u slobodno vreme, van učenja važnih veština potrebnih za uspeh kasnije u životu, kao što su lov, parenje i izbegavanje predatora. Ali, iako je igra zabavna za sve uključene (i za posmatrače), ponašanja igre su se razvila kao ritualizovani oblici veština preživljavanja potrebnih kasnije u životu, kao prilika da se te veštine unaprede, piše Scientific American.
Životinjama uključivanje u igru omogućava da eksperimentišu sa novim ponašanjem u zaštićenom okruženju bez opasnih posledica. Nepisani kodeks ponašanja koji okružuje igru omogućava im da istraže moguće ishode.
Životinje vrlo mlade uče pravila učestvovanja u igri. Na primer, šimpanze i gorile motivišu druge da se “blesave” pokazujući svoje gornje i donje zube u onome što primatolozi nazivaju licem za igru, što je uporedivo sa ljudskim smehom.
Kada mladi mužjak slona želi da se igra sa drugim mužjakom sličnog uzrasta, on podiže svoju surlu i predstavlja je drugom kao pozivnicu. Najčešće bi njegov sledeći potez bio da stavi trup preko glave onog drugog, što kod odraslih signalizira dominaciju, ali kod mladih garantovano izaziva živahni sparing meč.
Ovi susreti se kreću od blagog guranja do intenzivnog udaranja glavom i guranja napred-nazad uz preplitanje trupa i zveckanje kljova. Zabava se nastavlja od nekoliko sekundi do minuta za mlade; za starije tinejdžere i mlade odrasle, može trajati mnogo duže.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
