Teško je kliknuti na priču o nečemu zabrinjavajućem što je prijavilo svako sedmo dete u Srbiji da je učinilo nekada tokom života. To su podaci ovogodišnjeg istraživanja Instituta za mentalno zdravlje, koji lako mogu da (p)ostanu samo brojka u vesti. To su podaci o samopovređivanju – temi koja pod hitno mora da se razume bolje.
Za samopovređivanje su čuli svi. Neki su opazili, neki pokrili oči, a neki ostali zbunjeni pred problemom kome ne znaju kako da pristupe. Jer to nije tema o kojoj se priča mnogo.
Za početak, postoji suicidalno i nesuicidalno samopovređivanje (NSSI). Suicidalno ima za motiv okončanje sopstvenog života. Kada govorimo o samopovređivanju, najčešće mislimo na nesuicidalno – namerno, ponavljano i direktno nanošenje lakših fizičkih povreda sopstvenom telu, bez svesne suicidalne namere.
Psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje Marija Lero kaže da se pod tim ne podrazumevaju npr. tetovaže, pirsinzi ili ponašanja koja su deo religioznih i kulturnih rituala.
Ona kaže da je ključno uočiti da kod NSSI dominira potreba za regulacijom emocija, prekidom haotičnih misli ili samokažnjavanjem, i da NSSI još uvek ne postoji kao zasebna dijagnoza. Iako je ranije ovaj fenomen bio gotovo isključivo vezivan za granični poremećaj ličnosti, naša sagovornica kaže da su istraživanja pokazala da se javlja i nezavisno.
Iako je ova pojava zastupljena u celokupnoj populaciji, najranjiviji su adolescenti i oni na pragu odraslog doba. To su razvojne faze koje su same po sebi turbulentne i koje neminovno nose fizičke, psihološke i socijalne promene.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
