Nedavno sam sa studentima na predavanju iz psihologije komunikacije otvorila uvek aktuelnu temu – da li reći partneru/partnerki da smo ga/je prevarili? To je solidan primer za objašnjavanje etičkih dilema, odnosno, situacija u kojima deluje kao da postoji ispravna reakcija, ali šta god da uradimo sledi negativan ishod. Ponekad zaboravimo da su etičke dileme upravo to, situacije u kojima želimo da postupimo ispravno, a ne kako se često tumače, situacije u kojima razmatramo da li ili ne da uradimo nešto pogrešno.
Da pojednostavim: nije etička dilema da li da platim doktoru da ja ili neko moj dobije pregled preko reda. To je etički prestup o kome možda duže promišljam, ali dobro znam šta je ispravno i šta (ne) treba da radim. Kada odluku donesem, moram da živim s njom i sa činjenicom da sam uradila (ili nisam) nešto pogrešno. Etičke dileme su nešto drugo, namera je dobra, ali će doneti negativan ishod. Pitanje da li se povezivati na društvenim mrežama sa klijentima ako ste psihoterapeut, recimo. Povezivanje nosi rizik od upliva nepotrebnih sadržaja u terapijski proces, iako klijentu prija, dok nepovezivanje šalje poruku odbijanja, ali čuva relativnu neutralnost terapijskog odnosa.
Ali nije mi ovde poenta da teorijski raspravljam o razlikama između etičkih dilema i prestupa. To je svakako bolje ostaviti filozofima jer je tema strašno kompleksna. Ono što je jednostavno i očigledno jeste da živimo u vremenu i prostoru na kome se linija između dobrog i lošeg zamaglila do neprepoznatljivosti i vreme je da se zapitamo kakvog to uticaja ima na mentalno zdravlje.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
