Ceo naš život, od naših najranijih dana pa sve do kraja, volimo priče. Kao mali prvo slušamo bajke koje nam drugi čitaju, zatim počnemo da gledamo crtane filmove. Kasnije učimo da čitamo sami, počinjemo da gledamo i igrane filmove i serije. Neko će se opredeliti za proučavanje istorije i mitologije, neko za stripove o superherojima, neko za video igrice koje pričaju zanimljivije priče koje postaju deo nas. Naša opčinjenost pričama je univerzalna. Iako su forme brojne i stilske razlike među njima ogromne, vrlo brzo možemo da primetimo kako su neke teme zajedničke i sveprisutne.
Neke od tih tema su priče o herojima, takozvani put heroja koji nam pokazuje kakve sve prepreke mora prevazići da bi postigao neki cilj. Ovakve priče nas uče o vrlinama poput hrabrosti i požrtvovanosti. Još jedna takva tema bila bi ona o velikim ljubavima koje takođe nailaze na mnogobrojne prepreke i koje nam između ostalog govore o sudbini i našoj (ne)moći da je promenimo. Ali u ovom tekstu neće biti u fokusu ove dve teme, već još jedna koja se toliko puta ponavljala i obrađivala u svim mogućim oblicama. U pitanju je tema besmrtnosti. Nebrojeno mnogo umetničkih dela ima likove koji na razne načine pokušavaju da pobede smrt i dođu do besmrtnosti. Takvi likovi su uglavnom negativci u svojim pričama. Interesantno je zapitati se zašto je tako.
Kada se vratimo u detinjstvo i u prve priče koje su nam pričali, one su uglavnom srećne i izbegava se pominjanje smrti. Sve loše što se desi uvek je na neki način reverzibilno i sve imaju srećan kraj. Svako pravilo naravno ima svoj izuzetak i tema smrti neizbežno ulazi u dečji svet na ovaj ili onaj način. Nažalost, neka deca u vrlo ranom uzrastu imaju iskustva gubitaka bliskih osoba, što može biti prvi susret sa smrću. Druga deca će naići na neku atipičnu priču, koja će im potpuno promeniti shvatanje sveta.
Ne moramo ići mnogo daleko da bismo se setili priče „Devojčica sa šibicama” Hansa Kristijana Andersena u kojoj devojčica umire od hladnoće tokom novogodišnje noći. Mogu reći da je ova priča zauvek nešto promenila u meni kada sam je čitao. Nema uvek srećnog kraja, a mogu umirati čak i deca. Posle nekog vremena shvatimo da umiru svi, da će umreti naši roditelji, i da ćemo umreti mi. Ali ne prihvatamo to tako lako. Normalno je da se javi neka vrsta impulsa i želje da se pobedi ta strašna smrt i da niko nikad više ne mora da umre.
Želja za besmrtnošću je želja uplašenog deteta, a mnogi od čuvenih negativaca su baš to, uplašena i povređena deca koja nije imao ko da uteši i pokaže im da život može biti dobar ovakav kakav je.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
