Ponekada se, dvadeset četvrtog marta, setim da poslušam neku od Springstinovih pesama sa albuma „Rising“. „Rising“ je objavljen u leto 2002. Da napravi album o jedanaestom septembru Springstinu je trebalo svega nekoliko meseci; između bombardovanja Srbije i 2001. prošlo je svega nešto više od dve godine.
Moja najbolja drugarica i ja smo u srednjoj školi cepale otprilike po jedne starke godišnje – toliko se moglo priuštiti, tada, iako smo ih kupovale „od svojih para“, odnosno stipendije za poseban smer u gimnaziji. Kupile bismo ih negde u proleće, po jedan par, na pijaci koja je u međuvremenu srušena u korist modernog tržnog centra; nosile ih preko celog leta – i u vozu za Sutomore, i na plaži, i kada u septembru počne škola, i kada u oktobru počnu kiše, što dublje u jesen, kada bi postajalo jasno da ih moramo odložiti ili baciti. Do jeseni bi svakako bile ofucane i izbledele. Mojima bi obično „pukla“ ona guma na vrhu nožnih prstiju i nikakav dedin superlepak (jer u to doba su samo dede imale superlepak u nekim tajnim štokovima) ne bi mogao da je spoji; njoj bi se pocepala tkanina sa strane i razdvojila od đona. Onda smo celu zimu (u dosadnim zimskim čizmama koje su imitirale „martinke“) razmišljale koje ćemo starke kupiti na proleće – plave, bele, crne ili bež? Negde pred kraj srednje škole pojavila se i opcija crvenih, ali se ne sećam da ih je iko stvarno kupio tih godina.
U martu hiljadu devetsto devedeset devete nije bilo patika na pijaci. Dođite sutra, rekli bi nam, zaustavili su ih na granici. Sutra bi opet rekli: dođite za dva dana.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
