Prvo što mi je rekla kada ju je bolest vezala za krevet, bilo je: „Jebiga.“ Kao da tim priznaje poraz posle dugotrajne, iscrpljujuće borbe. Ipak, to nije malodušno odustajanje nego realno sagledavanje stanja, u njenom stilu. Kratko, jasno i bez okolišanja.
Moja mama je stvarno borac. Ceo život juri da reši probleme, uvek prva da pomogne, da povuče, da izdrži. I kako je živela – tako sada i umire. Žuri joj se da umre. Slušam je kako, već u polusvesnom stanju, iscrpljena do kraja, govori mom ocu: „Kada će više da me odvedu?“ On, hrabar i nežan u isto vreme, brzo shvata da nema svrhe da je teši pričama da će biti bolje. Naučio je da mora da „uđe u njen film“, pa joj odgovara: „Doći će uskoro. Danas je nedelja, pa je pitanje ko radi.“ A ona, naravno, ima spreman odgovor: „Ljudi i nedeljom umiru.“
Kad god sednem pored njenog kreveta, uzmem je za ruku, oseti dodir, otvori oči, pogleda me i izgovori: „Zajebano.“ I nastavi da spava. Ako bih u jednoj rečenici morala da opišem svoju majku, bilo bi dovoljno: „Govori ‘jebiga’ kada joj nešto ne ide i ‘zajebano’ dok istrajava u teškim trenucima.“
Ne samo da je borac, već je i temeljno pripremljena za svaki izazov. U jednom trenutku mi je rekla: „Čula sam da smrt traje tri minuta.“ Ja sam se nasmešila i odgovorila: „Tako je. Tačno tri minuta. I u ta tri minuta mi ćemo svi biti s tobom – ja, brat, tvoj muž i tvoje unuke.“
Takva je. Spremna. Neustrašiva. Zajebana.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
