Šta zameraju Gaboru Mateu

Iz nekog razloga, Gabor Mate nikada nije bio moja šolja čaja. Imala sam utisak, i dalje ga imam, da pojednostavljuje koncepte i odnose među njima kako bi ih učinio prijemčivijim za široke mase, i u tome uspeva, možda na štetu samih koncepata odnosno njihove složenosti. Ako ste gledali Netfliksov film Mudrost traume, morali ste čuti Mateov dubok a opet blag i umirujući glas, kojim svoje stavove iznosi kao večne istine.

U oči upada i njegovo držanje i samopouzdanje; za moj ukus, možda i previše „guru“ vajb. Za Matea je karakteristično što želi da naglasi svoju bliskost sa traumatizovanim ljudima. On vam je sjajan primer terapeuta koji „deli“ i prikazuje se humanim; u knjizi U carstvu gladnog duha, opisuje iskustva sa intravenoznim korisnicima droga u jednom centru za smanjenje štete u Vankuveru, gde je radio kao doktor opšte prakse; korisnici su već vrlo teško oboleli, u poslednjim stadijumima zavisnosti, a neki od njih i na ivici smrti.

Mate sa njima iskreno saoseća i opisuje ih bez patetike: njihove samrtne muke upoređuje sa svojom zavisnošću od kupovine gramofonskih ploča. Zavisnost je bila toliko izražena da je morao da krije kupljene ploče od žene. Kasnije, naglašava da je i njegov sin žrtva zavisnosti – od blogovanja. Nekima se ova poređenja mogu činiti na mestu, nekima nategnuta, nekima, kao potpisnici ovih redova, čak i neukusna.