Ako bismo pitali ljude, bilo koje ljude, koja je osobina koja se najviše ceni, odgovor bi verovatno bio „dobrota”. Biti dobar čovek postavlja se kao ultimativni cilj, odnosno vrlina; nebitno je da li pričamo o bajkama, vaspitanju, religiji ili kom god društvenom konceptu.
Još kad smo sasvim mali, često čujemo poruke poput „budi dobra”, a biti dobra devojčica ili dečak je direktan put do roditeljske ljubavi i prihvatanja. Naravno, ne iskomuniciraju nam to baš uvek tako direktno, ali poruku svakako primimo. Pitanje je, samo, šta ko podrazumeva pod „dobar”. Šta znači biti dobar dečko? Je li to onaj što ne plače, što je odvažan, što zna da se ponaša? Da li je dobra devojčica ona koja je nežna, mirna, strpljiva? I šta se, onda, dešava sa dečacima i devojčicama koji plaču, nisu odvažni, ponašaju se kao mali primerci ljudskih bića sa nerazvijenim nervnim sistemom (vidimo li ovde apsurd?), koji ne budu nežni, mirni, strpljivi, jer čak i da imaju strpljenje planinskog masiva, niko — a posebno deca — nije uvek nežan, miran i strpljiv.
Razmišljajući o ovoj temi, moj detektor za bulštit snažno je zavibrirao. Na ekranu mi je ispisao poruku, onu koja se krije iza svih ovih zahtevanih ponašanja od dečaka i devojčica, kasnije i odraslih ljudi, nezavisno od roda. Koja je to poruka?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
