Samo da je živo i zdravo (i da nije gej)

Tog 10. oktobra 2010. godine u večernjim časovima Iva Branković i ja smo u tišini jele pljeskavicu u Stepinom vajatu. Ako ste ikada bili suočeni sa naletom adrenalina u veoma stresnoj situaciji, onda znate onaj osećaj kada doživljaj pretnje prođe i naprasno osetite ogromnu glad.

Nikada neću zaboraviti osećaj zadovoljstva tokom tog obroka. Samo dva sata ranije, Iva i ja, kao volonterke na prvom “uspešno” organizovanom prajdu u Srbiji, bile smo bezbedno prevezene policijskim maricama van centra grada. Kada smo izašle iz marice i zaputile se ka Stepinom vajatu, pomislila sam kako niko od prolaznika ne može ni da pretpostavi da smo samo par sati ranije bile u ozloglašenoj maloj skupini ljudi koja zagovara LGBTIQ+ prava.

Sećam se da smo tada imale osećaj postignuća koliko god da je bila visoka cena koju je Beograd platio. Delovi grada su bili potpuno demolirani od onih koji su se žustro borili protiv ideje da im “perverznjaci slobodno hodaju po ulicama”. Znala sam da smo daleko od građenja države koja je psihološki i fizički bezbedna za ljude iste seksualne orijentacije, ali sam ipak nekako verovala da smo bar pokrenuli jednu važnu priču.

Naivno za moje dvadesete tada sam mislila da su ljudi koji zastupaju stavove protiv LGBTIQ+ populacije primitivni i neobrazovani. Ako ćemo skroz iskreno, obezvređivala sam ih na sličan način kako su oni obezvređivali gejeve i lezbijke samo po drugom kriterijumu – oni su LGBTIQ+ osobe obezvređivali zbog njihove seksualnosti koju su proglasili pogrešnom, a ja sam njih obezvređivala zbog njihovih stavova koje sam smatrala neprihvatljivim. Ovo uverenje učvrstila sam gledajući agresiju kojom su se tog 10. oktobra 2010. godine borili protiv ideje o slobodnoj ljubavi. Za mene, oni su bili “tamo neki ljudi” sa kojima nemam ništa zajedničko. Bila sam rešena da ostanem u svom sigurnom krugu i da se držim podalje od njih.