Sedela sam u zubarskoj stolici utrnute polovine lica. Plan je bio da mi se izvadi osmica, toliko daleko u gornjoj vilici da mi je cela stvar delovala kao da me se baš i ne tiče. Očekivala sam da će zubar da uzme klešta, izvadi zub i stvar je rešena. Oh, kako sam naivna bila.
Ono što se, umesto klešta i o-ruk metode desilo, jeste precizna upotreba minimalne neophodne sile. Iz prvog lica jednine, to je izgledalo tako što je zubar moj nesrećni zub polagano zavrtao, dok se nisu odvojili ligamenti koji ga drže u vilici. Osećaj je čudan, jer tačno osetiš sve što se dešava, ne može da ti bude bliže. Nije bolno, ali je pomalo šokantno, jer sve čuješ, uvo ti nije ni centimetar od poprišta ove drame. Tek kad je dovoljno odvojen od svog ležišta zub izlazi napolje, i to prilično lako. Tad sam, u tom trenutku, podjednako anestezirana i zblanuta, došla do onog „eureka” momenta: to mi treba u životu, ciljana primena neophodne sile. Nežno, promišljeno. Efikasno.
Ali, čekaj da se vratimo na početak. Ne mogu da ti kažem koje je rešenje, ako ti ne obrazložim pošteno u čemu je problem. Mogu da se kladim u sve svoje preostale zube da ćeš tačno znati o čemu pričam.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
