Onaj što broji koliko si toalet listića potrošio

Bilo je to u vreme kada sam studirala i kad je svaki dinar bio dragocen. Pri čemu, dinar je tad više i vredeo, tako da njegova dragocenost nije bila stvar samo moje percepcije i deficitarnog studentskog budžeta. Jedne noći, ona i ja vozile smo se od centra Novog Sada svojim kućama taksijem. Zajedno, jer smo živele u istom kraju, a i taksi je, kad si student, bukvalno luksuz koji se koristi samo u krajnjim prilikama. Ona je izlazila pre mene, pa je htela da mi da svoj deo novca. Nisam htela da ga uzmem, jer bih svakako išla taksijem, noć je i daleko mi je, ali ona nije htela ni da čuje, sva se uznemirila. Uzela sam novčanicu koju mi je pružila, ali nastavila je da prekopava po svom novčaniku.

Kad sam je pitala šta radi, rekla je da mora da mi da još, po njenoj računici, 18 dinara. Gledala sam je u fazonu „da li me zajebavaš”, pri čemu je 18 dinara tada bilo otprilike kao danas 100. Onda sam videla da je ozbiljno oko toga uzrujana, pa sam joj rekla da će mi dati drugi put. To ju je malo umirilo. Naravno, nije mi palo na pamet da joj tražim 18 dinara. Ne jer sam nekakav džek nego, brate, 18 dinara, razumeš?

Novac je jedna od večitih tabu tema među ljudima, ne samo na ovim prostorima. Neke sam dugove otpisala samo zato što nisam znala kako da ih potražim, a kad sam naučila, ti ljudi što mi duguju su već bili otpisani. Ovde, međutim, želim da bolje razumemo jednu osobinu koju nikako ne mogu da svarim, a to je tvrdičluk. Pri čemu, osoba iz gornjeg primera se ponela sasvim suprotno od onoga što bi nalagao tvrdičluk, ali kad malo razmisliš — da li je možda u osnovi tvrdičluka baš to, da se uzrujaš oko 18 dinara?