Ponekada je fantazirao o tome kako bi bilo da su oni zapravo mnogo luđi nego što jesu, da su nekakvi nasilnici, zlostavljači, pijanice. Kakav bi onda on bio? Možda bi ranije presekao tu mentalnu pupčanu vrpcu koja ih je i dalje spajala? Ili bi završio kao nekakav kriminalac ili sa venama uništenim od igle?
Ali njegovi roditelji nisu bili problematični. Nisu bili loši roditelji, zar ne?
Bili su baš ono što se smatra normalnim. Normalni koliko su to znali i umeli.
A da li su znali i umeli dovoljno? Da li su stvarno bili tu za njega, dublje od toga da mu ostave zidove među kojima će živeti i nauče ga kako se pametno izbegava dobijanje upale pluća zimi?
Kada sam pročitala ovaj pasus, maestralno napisan od Ine Poljak u njenoj prvoj knjizi Dobar momak, pomislila sam na sve svoje klijentkinje i klijente koji su sa sličnim pitanjima sedeli u mojoj psihoterapijskoj sobi. Pomislila sam koliko je tema emotivnog zanemarivanja zanemarena u psihoterapijskom diskursu, a i našem društvu, jer kad ti roditelji daju krov nad glavom i osnovne potrepštine, ko si ti da se zapitaš da li su bili u stanju da zadovolje i tvoje emotivne potrebe?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
