Nedozvoljena iracionalnost ljubavnog blickriga

Dva puta u životu sam se zaljubila na prvi pogled. Jednom je bilo nesrećno, kao i drugi put. Oba puta su u pitanju bili vrlo slični profili muškaraca, sa vrlo sličnim izgledom i upadljivo sličnim držanjem. Ovaj prvi se desio pre nekoliko godina i rado bih ga povukla iz bilo kog pozitivnog sećanja (jer je zaista zaslužio damnatio memoriae), da u meni nije ostalo i sećanje na taj prvi pogled tokom kog sam pomislila “vau, čini mi se da sam ceo život sanjala ovog čoveka”. Drugog toliko malo poznajem da ga se sećam gotovo isključivo po trenutku kad sam ga prvi put pogledala i pomislila “vau, kao da sam i ovog ceo život sanjala”. Desilo mi se nedavno da sam ga i sanjala, niotkuda. I u snu mi je dao taj pogled, taj isti čovek (taj Drugi) sa tim pogledom. Ujutru sam se probudila potpuno van sebe, ali sigurna u jednu stvar – ja sam godinama sanjala taj isti san i pre nego što mi se desilo da upoznam ove dve osobe. Pre mog zaljubljivanja na prvi pogled, ja sam znala tačno šta taj prvi pogled treba da bude i vrlo lako sam ga prepoznala.

Istorija mojih snova kompleksna je kao istorija bilo čijih tuđih. U konglomeratu noćnih mora, apstraktnih simbola i niotkuda izniklih sećanja, uvek su postojali i lepi snovi o tome da će neko doći i prepoznati u tebi nešto, bol, sreću ili lepotu koja će spasti svet. U Diznijevoj “Uspavanoj lepotici” postoji ta čuvena pesma “Jednom u snu” (Once Upon a Dream). Princ Filip tada Aurori saopštava da ju je odmah zavoleo čim ju je sreo, jer je poznaje odranije, iz nekog davno sanjanog sna. Ovo mi se činilo veoma mogućim kad sam bila dete. Sanjala sam toliko ljubavi i toliko ljubavi sam živela u svojim fantazijama, da mi je potpuno realno delovalo da upoznam jednom nekoga koga sam viđala u tim snovima i maštarijama. Tačnije, to mi nije delovalo čak ni realno – delovalo mi je kao jedino moguće. Čak i istorija svetske književnosti me je hranila tim primerima. Iako nisam mnogo volela Petrarku u ranoj mladosti, bilo mi je jasno sve što oseća. “Dama sa kamelijama”, moja omiljena knjiga iz detinjstva, obilovala je detaljima prvog susreta sa voljenom osobom i žudnje koja se rađa gotovo u isti mah. I svi ostali moji ljubavni romani! Police su mi bile pune priča o nežnim očima koje se spuštaju na nečiju kožu i rukama koje drhte da prođu kroz kose voljenih. Kupidon i Afrodita bili su sastavni deo moje sobe u Banjaluci. I ah! Moja najbolja drugarica koja se primila na iste priče (naravno iz Mir Jam) i demonstrativno jednog dana u našim desetogodišnjim životima izjavila da “umire od ljubavne groznice”, jer su njene oči ugledale jednog dečaka na času muzičkog.