Kao da nije dovoljno da je neko drugi grub prema nama, i sami smo grubi prema sebi. To što sebi izgovaramo, kako se ljutimo na sebe, ne trpimo od drugih, ne opraštamo da nas neko naziva lenjima, idiotima, kretenima, imbecilima, poneko je čak spreman za to i da se potuče. Ali, sebi, pa to se podrazumeva da sebi mislimo dobro i da sebi to govorimo u vaspitne svrhe.
Koliko puta ste sami sebi izgovorili prilično grube reči, priznajte? Nekad opravdano, nekad neopravdano, nekad previše grubo, nekad preventivno.
Laički uvek sebi kažemo da to naša majka ili otac nama govore iz superega. Ali, da li smo zaista u pravu kad to kažemo i je li taj vaspitni verbalni prut dovoljno dobar motiv da se popravimo? Može li se unutrašnjim prutom sprečiti veća šteta ili tom verbalnom kaznom sprečiti povreda koja bi nastala da nas neko drugi kritikuje? Boli li manje nego onda kad to neko drugi kaže, je li bolje kad sami sebi kažemo?
Taj unutrašnji kritičar nas sabotira. Iako je nastao kao zaštitnik, on vrlo često deluje kao unutrašnji nasilnik. I pre nego što se drugi obruši na nas da nam kaže kako smo glupi ili lenji ili slično, taj unutrašnji glasić “sleti” na rame i vrlo podlim glasom nam to sruči u lice.
Kako ućutkati taj glas koji nas “ponižava”? Da li uopšte razmišljamo o tome odakle on dolazi i šta možemo učiniti s njim? Ali, pre svega, kako smo uopšte došli do toga da maltretiramo sebe?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
