Nedavno je izašao moj drugi roman. Dok čekam da mi ljudi jave kakav im je, skoro da ne dišem. Onda dobijem dobar fidbek, napunim pluća vazduhom, živim tako neko vreme, ne predugo. Ili ne dobijem nikakav fidbek, izdahnem sav vazduh, pa opet ispočetka. Svi moji čitaoci, u ovom trenutku, imaju moć nadamnom, jer mi je bitno šta će da misle i kažu.
Deluje tako paradoksalno, zar ne? Da čitaoci imaju moć nad autorom, dok je autor svu svoju moć upotrebio u stvaranju priče, radnje, likova. Na sreću — ili ne — ovo uopšte nije najčudnija stvar u vezi moći. Ima ih pregršt, češće su od saobraćajnih gužvi, mogu biti podjednako iritantne.
Kad se kaže „moć”, obično se misli na ljude koji je formalno imaju. Da odmah skinem rukavice, na psihopate koji vode ovaj svet u rat, bedu i propast, dok sede u svojim udobnim foteljama, vilama i jahtama, gledajući sve preko velikih ekrana, kao da je u pitanju neki bizaran film ili igrica.
U socijalnoj psihologiji pojam moći opsežno je istraživan. Definicija ovog pojma kaže da imati moć znači imati mogućnost da utičemo na nešto ili nekoga. Kad nemamo moć, onda zavisimo od tuđih odluka i ponašanja. Ova definicija stara je oko 70 godina, a od tad se nije puno promenila. A možda bi trebalo, ako ne promeniti je, onda makar proširiti. Evo i zašto.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
