Nedavno sam gostujući u jednom podkastu dobila pitanje: ’’Kako na ljubav utiču kućni poslovi, svakodnevne obaveze, rutina generalno? Ne pomažu, jel da?’’ Nije me iznenadila sugestibilnost pitanja, iako je došlo od kolege psihoterapeuta. Previše je duboko usađeno uverenje da ljubav cveta samo tamo gde postoji uzbuđenje i nepredvidivost, kao i da ljudi moraju stalno da doživljavaju nešto novo i uzbudljivo da bi njihov život imao smisla. Novo i uzbudljivo je naravno lepo i potrebno, ali ono što je takođe važno, a ima baš lošu reputaciju, to je stabilnost, uređenost i predvidivost.
Potreba za stabilnošću nam je urođena jer podrazumeva opstanak. U nepredvidivim i neizvesnim okolnostima čovek, a posebno ljudsko mladunče, nema nikakve šanse. Zato mi u socijalnom radu vrlo rano naučimo da kod dece, odmah nakon fizioloških potreba moramo da obratimo pažnju na posebno važnu potrebu deteta – potrebu za stalnošću. Stalnost nije isto što i stabilnost, već pre njen operacionalni nivo koji podrazumeva predvidivost, izvesnost i istost, dakle, rutinu. Odnosi se na preporuku da nakon razvoda ne izmeštamo decu iz stana u kome su živeli, da ih ne dovodimo u situaciju da menjaju školu ili vrtić osim ako to nije apsolutno neophodno, kao i da ukoliko decu moramo da izmestimo iz porodice, to uvek radimo tako da budu smeštena kod srodnika ili ljudi koje poznaju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
