Kako nam je antiejdž mašinerija isprala mozak?

Pre nekoliko godina, na društvenim mrežama buknuo je trend da žene slikaju svoje lice bez šminke i dodataka kao što su fileri (ali ne i filteri), uz hešteg tipa #prirodnazena ili #prirodnalepota, sad više ne mogu tačno da se setim. Ne sećam se baš ni šta je bio povod; ne znam ko se, zašto i čime istrigerovao – u svakom slučaju, odziv je bio ogroman. Do dana današnjeg smatram da je to bio jedan od težih udaraca (tačnije, autogolova) koje je feminizam na našim prostorima primio, a nije baš kao da mu cvetaju ruže.

Stvar je, dakle, u tome da je ovo jedna grozna i mizogina diskriminacija žena koje prednost daju onome što društvo definiše valjda kao neprirodnu lepotu, to jest onu koja je pojačana estetskim intervencijama. Posebno je poražavajuće što je dolazila od samih žena, koje valjda veruju da su više vredne kao žene (!) ako nisu svoje lice izložile estetskoj hirurgiji ili ostalim, možda manje invazivnim, intervencijama.

Kada bi ovaj svet bio iole razumnije mesto, svaka žena bi mogla da bira kako će da izgleda i pritom bi je svi ostavili na miru što se tiče njenog izbora, ma kakav on bio. Poenta feminizma, dakle, nije da sve moramo nešto – da jurimo ili ne jurimo karijeru, da imamo ili nemamo filere, da imamo ili nemamo decu – već je poenta u tome da svaka od nas može da bira bilo koju od ovih opcija.

Sad kad smo to rešili, da pređem na stvar, a ona svakako nije pitanje „za” ili „protiv” estetskih intervencija, jer je to pitanje potpuno besmisleno. Zašto? Zato što se bilo čije svrstavanje u jedan od ova dva tabora ne tiče apsolutno nikog, osim onog ko odlučuje hoće li ih ili neće implementirati na sopstveno lice ili telo.

Ono što mene ovde zanima jeste pitanje – usko povezano sa estetskom hirurgijom / intervencijama – kako smo, pobogu, dozvolili da nam antiejdžing mašinerija ispere mozak do te mere da smo je potpuno normalizovali?