Jednom davno, u jednoj veoma dalekoj zemlji, živeo je i radio jedan veoma mudar čovek.
Zvao se Klod Stajner (Claude Steiner) i živeo je i radio u SAD. Po struci je bio psiholog, psihologiju je i doktorirao, a bio je jedan od najranijih i najbližih saradnika doktora Erika Berna, psihijatra i osnivača jedne od psihoterapijskih škola – transakcione analize.
Te davne 1969, iako je bio psihoterapeut, a ne pisac, napisao je jednu bajku – „Bajku o toplim pahuljicama“, koju ću vam ovde ukratko prepričati.
Bajka nas vodi u jedan daleki davni svet gde su svi ljudi prilikom rođenja dobijali jednu vreću punu toplih pahuljica i kada god su u nju posegnuli mogli su da ih izvade koliko god su hteli – vreća je bila neiscrpna. Mogli su slobodno da ih daju, traže i primaju od drugih. Ljudi su mogli slobodno da prilaze jedni drugima i da razmenjuju tople pahuljice. Čim bi pahuljica ugledala svetlost dana, nasmejala bi se i procvetala u veliku toplu, pufnastu pahulju, koja bi se pripila uz vašu kožu, istopila bi se i učinila da osećate sreću celim svojim telom.
Uvek ih je bilo dovoljno za sve, pa su svi bili srećni i većinu vremena su se osećali toplo i ugodno.
Jednog dana, zla veštica, koja je pravila meleme i napitke za bolesne ljude, razbesnela se jer su svi bili tako srećni i osećali se dobro, pa naravno niko nije kupovao njene napitke i meleme. Veštica je, kao što to veštice često jesu, bila veoma zla i vrlo lukava i smislila je podli plan.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
