Rečenicu iz naslova u poslednje vreme često čujem. Izgovara je moja draga klijentkinja kada je suočena sa odlukom oko koje nije sigurna, ili kada kod sebe prepozna emocije koje su kontradiktorne, a opet postoje zajedno, i to u vezi sa istim događajem. Dakle, skoro na svakoj seansi, jer oprečne emocije i dileme su deo svakodnevnog života. U tome nema ničeg novog, ali ono što jeste zanimljivo je način na koji se prema njima odnosimo, šta sa njima radimo i, na koncu, da li je to u našu korist ili na našu štetu.
Pisala sam na početku leta o oprečnim emocijama u partnerskom odnosu. To je najčešće mesto gde prepoznamo podjednako jake, naizgled kontradiktorne emocije. Kada ih osvestimo, javlja se čuveno “volim ga/je, ali…” koje pokreće crno-belo promišljanje o tome da li da idemo ili da ostanemo.
Situacije u kojima možemo da napravimo izbor i tako rešimo situaciju, iako neprijatne, zapravo su mnogo lakše od onih u kojima binarnog izbora nema, već moramo da ostanemo u protivrečnosti. One takođe zahtevaju izbore, male na nivou ponašanja, ali velike na nivou regulacije emocija. Podneti protivrečnost i živeti sa njom, veliki je životni izazov.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
