U psihoterapijskom radu sa parovima često na samom početku zadajem sledeći zadatak – nema uobičajenih razgovora o problemima između seansi. Razloga za taj zadatak ima više. Pre svega, odmaramo problemom zasićeni partnerski sistem i dajemo mu priliku da prodiše. Zatim, pomeramo problem iz svakodnevne komunikacije, dok se ne razviju neke nove veštine, jer je postojeći repertoar očigledno iscrpljen. I na kraju, to radimo da bi terapija postala mesto na kome se problemom bavimo na drugačiji način.
Većina parova na ovaj zadatak u početku reaguje zbunjeno i sa blagim negodovanjem, a onda, kada razumeju razloge, s olakšanjem. Ipak, na efekte ne reaguju svi isto. Neki činjenicu da se o problemima ne razgovara kod kuće naivno protumače kao da su odmah i rešeni. „Divna nedelja“, kaže mi jedno od dvoje, dok ono drugo sedi skrštenih ruku na grudima, prevrće očima i kaže: „To što ne govorim, ne znači da o tome ne mislim.“ Ili u drugom, malo gorem slučaju: „To što ne govorim ne znači da mi je dobro, znači da mi je dosta.“
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
