Može li se pobeći od sebe?

Postoje ljudi koji uživaju u sopstvenom društvu i vole samoću, ne usamljenost, ali nekako vole da u nekom trenutku dana saberu misli i emocije, analiziraju i sebe i dan. Rekli bismo da su pomalo introverti, ali zdravo je zaviriti u škrinje unutar sebe i proveriti da li je sve u redu. Neko to naziva “brigom o sebi”. Ali ovo je nešto više od toga. Ovo je ostajanje sa sobom.

Postoje pak oni kojima je to ostajanje nasamo sa sobom, čak i u gomili ljudi, nepodnošljivo. Ponekad ljudi izbegavaju teške razgovore, suočavanje s drugima, ali ovo je bežanje od svojih misli. Od nemira iznutra, težine koja stiska sa svih strana. I ako se ceo dan ispuni aktivnošću, taj deo kada cela polulopta na kojoj su ode da se odmori, njihov um ne može jer, opet, ne može da ostane sam sa sobom, a ni s drugima.

Bekstva su razna: u igranje igara, čitanje, sanjarenje, bindžovanje, vežbanje, bežanje u pomaganje drugima, to može biti bilo šta. Nekada se beži u jednu aktivnost iz druge. Neko čak beži u lekove koji menjaju stanje svesti, evo, recimo, Ilon Mask. Ponekad čak ljudi menjaju poslove, stanove, partnere, gradove, može se promeniti sve, od boje kose do ličnog opisa. Ali na kraju, shvatamo da ostajemo isti ljudi. S istim prazninama, s istim emocijama, i istim problemima, praznine možda i postaju veće, iako to ne znamo.

Sva bekstva su privremena.