Život nema reprizu, pa je nema ni 15. mart

Kad je krajem januara ove godine Vučić najavio “veliki skup u martu” (logično svojih pristalica), vrlo je bitno kako su mediji preneli (koliko precizno) drugi deo te najave na “Tiktoku”, jer nije isto ako je Vučić rekao da će taj skup biti “kad nam prođu sve godišnjice” ili “kad im prođu sve godišnjice”.

Ako treba da prođu “nama” (svima nama) sve godišnjice, to bi se moglo odnositi na baš sve godišnjice u istorijom bremenitom martu, ili samo godišnjice koje ne dele već povezuju narod Srbije, sve građane Srbije – a to bi mogla biti godišnjica 27. marta 1941. kad su Srbi rekli “ne” Hitleru, to bi moglo biti obeležavanje početka NATO agresije 24. marta 1999, ili obeležavanje pogroma Srba na Kosovu u periodu od 17. do 19. marta 2004.

Ako pod “nama” Vučić misli samo na njegove pristaše, onda bi verovatno obeležili 11. mart kad je u Haškom tribunalu preminuo Slobodan Milošević. Naravno, ne treba sumnjati da će ovog 12. marta na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, aktuelni premijer Đuro Macut, kao pre njega i drugi Vučićevi premijeri – Ana Brnabić i Miloš Vučević – položiti venac na mestu atentata u Vladi Srbije, ali to će biti krajnje rutinski i formalno.

Jer ova vlast je očigledno definitivno odustala od podizanja spomenika Đinđiću u Beogradu, čak i one apstraktne “Strele”. Od zajedničkih godišnjica režim obeležava i NATO agresiju i pogrom Srba na Kosovu – na način sličan obeležavanju “Oluje”.

Ali jasno je da je Vučić kao stari cinik mislio na to “kad im” (njima – studentima i opoziciji, “blokaderima”) prođu sve godišnjice. Tu je sigurno prvi 9. mart (prve velike demonstracije protiv Miloševića), pa onda 12. mart (ubistvo Đinđića), ali iznad svega – to je suština – najbitnije je “da im prođe” obeležavanje 15. marta – prošlogodišnjih demonstracija protiv njega (Vučića) koje su bile verovatno najmasovnije u istoriji srpske prestonice.