Nije Srbija zemlja košarke zato što je najbolja na svetu, to će uvek biti Amerika. A nije, ima tome najmanje 20 godina, ni najbolja u Evropi. Nije Srbija zemlja košarke ni zato što kad igra reprezentacija cela zemlja zastane, proglasi se neradni dan, deci se organizuje kolektivno gledanje u školama – pa tog dana ne bude nastave; kada cela zemlja razmišlja u kategorijama “pik en rola” i “uručenja” (ne, nije reč o uručenju otkaza ili povećanog računa za infostan), svi žive za to veliko takmičenje i potencijalni uspeh.
Ne, to se dešavalo u Letoniji, a u Srbiji košarkaše nisu fermali do četvrtfinala; već se, ako se uopšte o košarci pričalo, lamentiralo nad sudbinom selektora, “nekada” jednog od najboljih koji će ostati upamćen po debaklu pod stare dane, a “očekivanja” su bila da se košarkaši vrate sa prvenstva. Kako god, samo da se vrate i da se ovo prvenstvo što pre zaboravi. Kod nas se, dakle, košarkaša setimo kada dođu sa medaljom, pa se setimo i lepe balkonske tradicije. Kada je, recimo, “balkon” organizovan za osvojeno peto mesto, da navijači zahvale košarkašima na trudu i zalaganju i da im poruče da će bolje biti sledeći put? Ko zna, možda je Jokić i bio u pravu kada je rekao da Srbi ne vole košarku, nego vole da pobeđuju u košarci?
Tek, nije Srbija zemlja košarke ni zato što je to ovde najvažniji sport, važniji i od fudbala. Ne, to je možda u Litvaniji, ali kod nas i dalje važi mantra da bi sve kolektivne medalje u svim timskim sportovima koji se igraju na parketu i u vodi, zajedno sa strelcima, tekvondistima i sa svim Đokovićevim grend slemovima menjali za jedno svetsko prvenstvo u fudbalu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
